Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


I naš Bog je imao oca... O to­me se skrom­no be­sje­di, iz go­log stra­ha da sa­zna­nje ne po­re­me­ti po­zna­ti po­re­dak. Jer, šta ra­di­ti s isti­nom ako je ne mo­žeš pod­ni­je­ti? Za­bo­ra­vi­ti, po­ti­snu­ti... iz­ma­ći se. Ljud­ski rod je u to­me va­vi­je­ka bi­vao vi­čan. U kraj­njem, ako se već ne mo­že iz­bje­ći, pre­o­bli­ku­je­mo ne­mi­lu či­nje­ni­cu u ne­što dru­ga­či­je na­lič­je - da­ju­ći joj obraz la­ži.
Ovo što bu­de­te u na­stav­ku či­ta­li bi­će in­ter­pre­ta­ci­ja za­pi­sa sa sje­ve­ra Sre­do­ze­mlja, sta­ri­jeg od sve­ga na­ma po­zna­tog što se ika­da ljud­skim zna­ko­vi­ma is­pi­sa­lo. Drev­ni­je od ri­je­či, a opet - ži­vlje od bi­lo kog na­ma po­zna­tog je­zi­ka. Bi­će sve­de­no, da bi se po­ru­ka pre­ni­je­la...

* * *
Po­sto­jao je ON. I da­lje je tu, do­du­še. Pred­sta­vljao je sve. I da­nas je ne­mi­nov­nost, ali kan­da ne­za­in­te­re­so­van za lju­de? Ni­je mo­gao da ima ime pojm­lji­vo ni­žim bi­ći­ma, pa su mu ne­ki mu­dra­ci na­dje­nu­li ime Ekat ili Nem. Oba se iz­go­va­ra­ju sa uz­da­hom, ka­ko glas ne bi po­lju­ljao nje­gov po­či­nak i skre­nuo pa­žnju ti­tan­skog oka na ma­le­nu Ze­mlju. Jer, sve što ga uz­ne­mi­ri, uni­šta­va.
Ne­kad je bio sa­mo­do­vo­ljan. Po­tom se na­đe u lju­ba­vi s naj­div­ni­jim stvo­re­njem u ko­jem se dva­de­set de­vet ko­smo­sa uto­pi­lo. Za nju ime­na ne­ma, osim što su je is­pi­si­va­li sa ONA - krup­nim slo­vi­ma, u ri­jet­kim pri­li­ka­ma. Od lje­po­te nji­ho­vog od­no­sa sve­mir je po­čeo da se ši­ri i raz­vi­ja. Po­svu­da vi­si­ne i du­bi­ne pla­ven­ti­la, s ro­je­vi­ma zvi­je­zda. Ne­ki ve­le da se ta­da ču­la i mu­zi­ka. Bje­še to do­ba ko­je je bi­lo i po­stoj­bi­na baj­nih mi­ri­sa. Sva ču­la su mo­gla bi­ti na­do­je­na, jer je pro­sto Ekat bio za­lju­bljen i zbog lju­ba­vi na­o­či­to do­bar, pa to­li­ka ve­li­ko­du­šnost bi nje­go­va vo­lja.
Pro­šla su eon­ska vre­me­na, a bli­skost dva ti­tan-bo­ga sa­mo bi­va­la sna­žni­ja. Pro­đe još to­li­ko, dok Ekat ne za­že­lje da ima po­ro­da. ONA se slo­ži­la, te sa­že­la svu nji­ho­vu lju­bav u jed­no ve­li­ko ja­je... re­kla mu “Sad ga uto­pli”, a tren na­kon to­ga, zga­sla. Ne­sta­la u cr­ve­nim iskra­ma.
Ekat je po­ku­šao da je oži­vi, pri­ku­pljao ko­sti i ve­ne iz kič­me mla­dih svje­to­va, ali ne­što na­lik se­bi, kao što bje­še ONA, ni­je mo­gao da vas­kr­sne ili opo­ra­vi. Ti­tan-bog osta ne­mo­ćan i od tu­ge bo­lan, što nje­go­va moć ni­je do­volj­na da u po­sto­ja­nje vra­ti ne­što što je tre­ba­lo da bu­de lju­bav be­smrt­na. Ja­di­ko­vao je i vi­kao. Pr­sti­ma je bu­šio ru­pe u pro­sto­ru, ra­suo je ro­je­ve zvi­je­zda, oglu­vio mu­zi­ku, a pla­vet­ni­lo sve­mi­ra pre­to­čio u cr­ni­lo. Ka­ko ura­di ta­da, ta­ko i da­nas osta. U ne­ko­li­ko na­vra­ta je po­ku­šao ja­je da uni­šti - kri­ve­ći ne­ro­đe­no če­do za smrt sre­će sa ko­jom je odav­no već u na­vi­ci sra­stao. Me­đu­tim, sva­ki put bi se pre­do­mi­slio i bi­je­snim okom po­sma­trao div­nu po­vr­ši­nu za­met­ka. Ni­ka­da ga ni­je do­dir­nuo, iako je znao da sin ti­tan-bo­ga ne­će vi­dje­ti svi­je­ta ako mu to­plo­tu ne pru­ži. Od­gur­nu ga ta­ko, sko­ro zga­đen od do­di­ra. Ja­je se pri­bli­ži ogrom­nom sun­cu bo­je tir­ki­za te od nje­ga na­dok­na­di svu lju­bav ko­ju ne do­bi od oca. Tog ju­tra ka­da se sin po­ja­vio, ta­da i na­sta ju­tro. Bje­še li­jep na maj­ku, a mo­ćan na oca. Sko­ro.
Ekat mu od­mah iš­ču­pa ru­ku, ote po­lo­vi­nu vi­da, po­la slu­ha i re­če mu “Sve dok se bez­dan ne is­pu­ni vje­ko­va, ne­ćeš ih do­bi­ti na­zad”. Sin po­ku­ša da za­tra­ži oprost zbog smr­ti že­ne ko­ja ga je ro­di­la, me­đu­tim Ekat mu uze je­zik “ONA će za te­be osta­ti ne­po­me­nu­ta!”.
Ra­stao je u stra­hu, svje­stan da mu ocu ma­lo tre­ba da uzme i osta­lo što ga či­ni bo­žan­stvom. Da ne bio bio sam, u tom cr­ni­lu ne­ba, po­če da stva­ra svje­to­ve i na nji­ma si­je sit­ne ži­vo­te od ko­jih je tra­žio da ga po­štu­ju i vo­le. Ipak, ka­ko ni­je osje­tio lju­bav i do­bra od stra­ne ro­di­te­lja, ma­lo mu je fa­li­lo da se raz­bi­je­sni i uni­šti sve svo­je igrač­ke. A on­da bi pra­vio no­ve. Vre­me­nom se iz­vje­štio. La­ga­no je sve­mir sve vi­še imao svje­to­va na ko­ji­ma je bu­jao ži­vot. Si­tan, ali zna­ča­jan. On­da se Ekat umi­je­šao... po­čeo da pro­ždi­re sva­ku pla­ne­tu ko­ju je nje­go­vo di­je­te sro­či­lo da tra­je. “Od­u­ze­ti, pa nek tu­gu­je!”.
Sin je znao da bi­jes ni­ka­da ne­će da sta­ne, i da ima još do­sta vje­ko­va da pro­đe, ka­ko bi mu bi­le vra­će­ne ru­ka, oko, je­zik i spo­sob­nost za slu­ša­nje. Od­lu­či da na­pra­vi var­ku, pa je sva­kom no­vom svi­je­tu dao od­raz u ogle­da­lu. Ta­ko bi ih stvo­rio dva, umje­sto jed­nog. Sko­ro iden­tič­ni, sa­mo što od­raz bje­še is­kva­ren i zao - za kog mu ne bi bi­lo žao ako bi ga Ekat po­jeo. I ta­ko, dok naš Bog če­ka da mu otac vra­ti ono što mu ti­je­lom pri­pa­da, Ekat na­sta­vlja da ru­ši sve što je ovaj stvo­rio.
* * *
Sad se vi pi­ta­te, je­smo li mi on­da svi­jet ko­ju je Bog stvo­rio da ga od oca sa­ču­va, ili onaj od­raz pun opa­či­ne i kvar­nog kog će usko­ro Ti­tan da sa­žva­će?
Opet, u ovoj pri­či, me­ni ne­što dru­go go­li­ca ma­štu... či­nje­ni­ca da je...
I naš Bog imao maj­ku...
(Autor je knji­žev­nik)